Лазар Хребељановић

Uncategorized / March 17, 2010 /

LazarSlika1рођен је око 1329. године уграду Прилепцу,код Новог Брда,кнез Лазар је васпитан на двору цара Душана,на коме је и његов отац Прибац Хребељан био царев логотет (канцелар). За оно време кнез Лазар је стекао високо образовање и цар Душан га је именовао за свог ставилца (чувара печата).

Свог верног дворанина цар Душан је око 1353. године оженио својом рођаком Милицом,кћерком кнеза Вратка,угледног војсковође пореклом из споредне лозе Немањића, од потомства Вукова, најстаријег Немањиног сина.

Када му је цар Урош подарио титулу кнеза и дао му на управу Поморавље, није познато. Могло би то бити 1366. године када се Вукашин прогласио краљем. Ово је тим вероватније што од ове године готово и нема помена о иоле значајнијем уделу цара Уроша у управљању државом. У прилог ове трвдње је и податак о односу кнеза Лазара према Николи Алтомановићу од кога је самоиницијативно извојевао управу над градом и рудником Рудник.

Када је убрзо после Маричке битке умро цар Урош, кнез Лазар је био најмоћнији велможа на територији негдашњег српског царства.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. “Страх… невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе…”

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе.

Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу,господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, “господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској.

Удадбама,успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић.

Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања,те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов “господин “. “Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук “, забележио је непознати летописац 1387. године, “када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје “.

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка,1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи.Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета(монашко име царице Јелене), и Јефимија.

Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много млађи.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

“Пођимо, браћо и чеда“ , – обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, “пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности , пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћ у и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу “. Битка се одиграла 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. “Међу војницима “ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, “који су се борили пред војском беше неко веома благородни(“Милош “-забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време,устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач

у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање.Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена,а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт.Ова битка била је године 6897.месеца јунија 15.дан.А тада,тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио… “.

На Косову пољу: “мученик Христов постаде велики кнез Лазар ” (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: “Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје ”