Непосредно после

Uncategorized / June 6, 2005 /

KnezLazarZivopisНепосредно после рестаурације Пере Поповића, кроз Крушевац је прошао млади архитекта Бранко Таназевић, пронашао је и узео два фреско-фрегмента са ликовима кнеза Лазара и цара Уроша и касније, посредством проф. Ђурђа Бошковића, поклонио их београдском Народном музеју где се и данас налазе. Оба фрагмента истицана су као карактеристична за зографску дружину Андреја Андрејевића, која је деловала у првој половини XVIII века. Како је после Поповићеве рестаурације Лазарица коначно остала голих зидова, све касније забелешке о њеним фрескама сводиле су се, углавном, на закључивање о непостојању живописа. При свему томе подразумевало се да је постојао стари живопис из времена кнеза Лазара, који је неповратно изгубљен.

Приликом систематских археолошких истраживања Крушевачког града, од 1961. до 1965. године, у слојевима шута, у квадратима који према мрежи ископавања припадају ужем кругу цркве, пронађено је и издвојено око 2.500 мањих фрагмената фресака одбачених после Поповићеве рестаурације (сада у крушевачком Народном музеју). Мада је велики број фрагмената неупотребљив због оштећености горњег слоја боје, они у многоме доприносе да се на реалнију основу постави проблем живописања цркве у XIV веку и каснијим временима, као и да се допуни знање о познатом слоју фресака из XVIII века.

Према времену подизања Лазарице, хронолошки оквир за постављање живописа у доба кнеза Лазара своди се на раздобље од 1381. до 1389. године. У овом периоду, судећи по сачуваним црквама подигнутим поуздано пре боја на Косову, за ктиторе нису постојале веће препреке у налажењу градитеља. Међутим, неке чињенице говоре да се до сликара много теже долазило, што има посебну важност за испитивање могућности живописања Лазарице. Осликавање Раванице, које је за ктитора, с обзиром на њену маузолејску намену, морало имати предност, одвијало се са два прекида у раду и окончано је тек око 1387-1388. године. Дренча и Наупара остају без фресака, док живопис цркве у Велућу, урађен вероватно пред сам бој на Косову, сведочи да се у то време у Србији могло доћи само до осредњих мајстора. Осликавање Љубостиње је после живописања куполе пред сам косовски бој било прекинуто, а настављено тек после петнаестак година. Очигледно да је било знатних тешкоћа у налажењу сликара, чије се присуство у Моравској Србији све више осећа дословно последњих година XIV и почетком XV века, када настају најлепша уметничка остварења на овом подручју : фреске Каленића и Ресаве. У таквим околностима и Лазарица је остала неживописна, што је трајало све до XVIII века.

Чињеница је да Пера Поповић приликом обијања малтера није наишао на стари живопис, мислећи да је приликом неке обнове цркве ”…стари леп са средњевековним задужбинама није нам познат такав начин рада, па неверујемо да је у том смислу Лазарица изузетак. Обично су старе фреске искуцаване кесером како би се нови малтер боље примио. Као материјалми доказ да Лазарица у XIV веку, па ни много касније, није била осликана, могу послужити за анализу употребљиви остаци фресака из крушевачког музеја. Посебан значај за датирање овог сликарства имају фрагменти са остацима извесних натписа, као и два са делимично очуваним главама светитеља. За датирање је најдрагоценији фрагмент са највећим бројем сачуваних слова јер садржи два погодна за палеографску анализу. У првом реду се чита ити . У другом реду намаз наранџасте боје прекрива горњу половину слова које се мож раконструисати као б . Следе даље ћ, с и вероватно, т . Последње слово у реду, од којег се сачувао доњи део стабла са рачвастим завршетком, не може се разазнати. У последњем реду лако се чита изб ћ . Сва слова, веома коректно исписана, следе дволинијску схему изузев ћ , које својим горњим крајем стабла излази ван горње линије реда. За палеографску анализу су релевантна слова ‘”’ и и з . На и се, међу сачуваним фрегментима, наилази три пута. Два пута на овом натпису и једанпут на фрегменту независном од натписа. У сва три случаја искошена пречкица се налази у еволутивној фази која означава тенденцију ка коначном формирању слова. Таква варијанта слова и са искошеном унутрашњом линијом , појавила се у XVII веку после коначног продирања слова н са унутрашњом линијом постављеном у водораван положај (н). Судећи према малобројним примерима поменутог словног облика, који се у то време јавља на фреско-натписима и рукописним споменицима уставног писма, оваква морфолошка промена слова и одиграла се кроз цео XVII век. Ипак, у XVII веку, унутрашња линија је доста благо искошена, да би касније, током прве половине XVIII века, примила облик какав срећемо на делу натписа из Лазарице. То још увек није онај облик типичан за време у које почињу Вукове реформе и XIX век у целини, кад је унутрашња искошена линија углавном исписивана од почетка доњег краја левог ка горњем крају десног стабла слова и кад је, заправо, добила данашњи облик. Међу малобројним словима уставног писма која су у XVII веку добила још једну морфолошку варијанту, јавља се, сасвим ретко, слово з у облику које одговара данашњем изгледу тога слова. Такав словни облик уочљив је и на натпису из Лазарице. Морфолошка промена слова и , па се тако потврђује припадност овог фрагмента XVIII веку, када долази претежније употребе слова тих облика.