О подизању цркве

Uncategorized / September 5, 2009 /

istorija 3О подизању цркве Св. Стефана у Крушевцу, познатије под именом Лазарица, говори Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића. Каснији српски родослови не пружају ништа ново и непознато у односу на овај за сада једини аутентичан извор о подизању Лазарице. Јасно је да се грађење цркве непосредно везује за подизање престонице и да је кнез Лазар, као ктитор, посвећује архиђакону Стефану, иначе патрону династије Немањића, а у славу свога прворођеног сина Стефана, наследника престола. Саграђена у језгру крушевачког великог града, Лазарица припада групи придворних , односно престоних цркава. Њену намену дворске цркве потврдила су и археолошка истраживања, јер нису откривени никакви трагови њој савремених пратећих објеката неопходних за живот монаха. Раскошни облици и складни облици архитектуре Лазарице, богатство полихромије фасада и врсна израда пластичног украса допринели су да већ савременици атрибутом “најкраснија ” изрекну суд о њеној лепоти.

Од коначног пада Крушевца под турску власт, 1455. године, све до првих деценија XVIII века, оскудни историјски извори не допуштају да пратимо догађаје везане зе Лазарицу. У описима Крушевца које су из тог времена оставили путописци налазимо само упутна казивања о постојању “лепе цркве“. Могуће је предпоставити да је убрзо по успостављању турске власти у Лазарици замрзла богослужбена активност, јер су се Турци настанили у тврђави и црква је постала неприступачна за Србе. Помиње се да је у време турске владавине коришћена као стаја за коње. Првобитни кровни покривач Турци су скинули искористивши олово за сарај великог везира Соколовића на Каба-Сакалу. У таквом стању, изложена падавинама и немарности турских властодржаца. Лазарица је морала запустети.

 

Руинирана, без кровног покривача, црква је одолевала до почетка трећег аустријско-турског рата (1736-1739). Тада је обер-капетан Млатишума освојио Крушевац и држао га заједно са пуковником Лентулусом до 16. октобра 1737 године, када се варош поново нашла под турском влашћу. У следеће две године ратовања Крушевац нема ранији значај. За време за Србе повољне, али краткотрајне аустријске власти у Крушевцу, или нешто касније, осликана је Лазарица. По свој прилици у време живописања, на цркви су извршене најнужније оправке. Лазарица је убрзо поново запустела и доспела у веома рђаво стање, о чему говори део текста војно-географског описа Србије пред Кочину крајину из 1784 године: “У овом месту налази се 120 хришћанских и 150 турских кућа, једна црква до сада у добром стању и једна врло велика, зидана, готово пропала црква, која је била дворска црква српскога (кнеза) Лазара… “. Очигледно да је поред Лазарице (уз данашњу Миличину улицу), с обзиром да је источни зид овог објекта првобитно био ископан као полукружни.

Краткотрајан препород Лазарица је доживела у време четвртог аустријско-турског рата (1788-1791), када су добровољачки одреди царског пуковника Србина Михаила Михаљевића заузели Крушевац и протерали Турке из вароши и тврђаве (4 јануара 1790). По Михаљевићевом наређењу, задужбина кнеза Лазара је очишћена, у олтару постављена часна трпеза и после тога одржана служба. Вероватно је дошло и до промене црквене славе Лазарице, која се посвећује Рођењу Богородице. Догодило се то сигурно пре 1812 године, јер је тада Карађорђе поклонио звоно које је до данас сачувано – “Церкве храма Рождество пресвјатија Богородици“. Већ 1791 године Турци су поново запосели Крушевац и у Лазарицу сместили барут, што траје до коначног ослобођења града од Турака 1833 године. Тек од тада се могу са више извесности, јер постоје нешто подробнији изворни подаци (архивска грађа, цртежи, гравире, путописи), пратити многе промене на архитектури Лазарице, настале као плод добронамерних, али нестручних обнова предузетих током XIX века.

 

Прва обнова Лазарице у XИX веку уследила је непосредно по ослобођењу од Турака и припајања Крушевца Кнежевини Србији. Кнезови Суда крушевачког 18 маја 1833 године пишу кнезу Милошу да су “… цркву отворили, очистили, мало олтара преградили и народ се Богу моли, будући тако да су кубета која се на цркви налазе, чрез толико време и силу изпроваљивата, зато овди покорнејше припитујемо, еда би нам иста кубета мало наткрити дозволито било“. Према врсти захвата, који се у овом случају своде на најнужније оправке, може се предпоставити да је у то време архитектура Лазарице углавном задржала аутентичне облике градитељства из XIV века. Оправком из 1833 године није трајније оспособљена црква, јер само три године касније француски путописац Ами Буе истиче тешко стање у коме се она налази, указујући истовремено и на остатке живописа.

У Лазарици је вршено богослужење до почетка друге обнове, која је уследила 1843 године, непосредно по ступању кнеза Александра Карађорђевића на престо Србије. Ова обнова, коју са нескривеном горчином описује Феликс Каниц, означила је почетак знатнијег нарушавања аутентичног изгледа цркве. Живописне фасаде су премалтерисане и прекречене, преко пропалог живописа из XVIII века извршено је, на грубом малтерном слоју, делимично осликавање цркве.

Постављен је раскошан иконостас, урађен 1844 године заслугом крушевачких еснафских удружења који је до данас сачуван. Резултати велике обнове Лазарице из 1843 године делимично се мозе сагледати на првом познатом цртежу Лазареве задужбине, изведеном на црквеном барјаку 1844 године.

У неко време, између 1844. и 1857. године, дошло је до извесних промена на архитектури, које се могу установити поређењем цртежа из 1844. са цртежом генерала Драгашевића и з 1857. године. Драгашевићев цртеж, други у низу познатих или сачуваних цртежа крушевачке цркве, приказује Лазарицу са југоисточне стране. С изузетком нешто млађег Каницовог цртежа, Драгашевићев је коректније изведен од свих каснијих цртежа Лазарице насталих до краја XIX века. Најзанимљивији детаљ је кула-звоник над припратом, са завршним елементом архитектуре који је претрпео измену. То више није слепо кубе, већ кубични завршетак квадратног пресека са пирамидалним кровом на четири воде. Види се да је кула-звоник имала бифоре само са три стране, док се на истоку налазио широк, лучно завршени једноделни отвор као градитељско решење из XIV века.