Православна вера и живот – Катихизис са малог екрана

Uncategorized / July 31, 2007 /

Однос државе према Цркви после Другог светског рата условио је да српски народ постане индиферентан према Цркви и вери. И они који су себе сматрали православцима сводили су веру на слављење крсне славе и поштовање обичаја. Сујеверје и празноверје су цветали. Како су настале неповољне друштвено-економске прилике и ратни сукоби између република Југославије нарасла је потреба народа да потражи смисао онога што се догађа мимо материјалистичке равни. Попустила је и сама држава а промене су настале код ретких појединаца, па потом и све шире.

Управо од појединаца и почиње темељит пастирски рад у Лазарици и то доласком свештеника оца Љубивоја Радовића и оца Драгог Вешковца. Од световних лица побуде на ову делатност дошле су од Братислава Николића новинара РТК, који је предложио учешће свештенства у радио емисији “ На извору “. Почело је 199… Догодила се и забрана. Током ове емисије, о Видовдану-водитељ је била Љиљана заковић-када је било речи о значају овог празника за национални и верски живот српског народа, померање тежишта са његовог паганског обележја, какво је имао, на Светог Кнеза Лазара, све српске мученике, Царство небеско…на суштину православног празновања, уследила је забрана од градских отаца, са опаском да више ниједан свештеник неше моћи да се појави на РТК. После годину дана то се променило. Уследио је позив од “ Телевизије плус “ , из Крушевца на дугорочну сарадњу и, по добијеном благослову од Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Иринеја, родила се емисија “Православна вера и живот “. Свештеници отад сваког петка у 18 часова обављају свој богоугодни задатак. Били су међу првима у Србији који су преко медија почели да едукују народ. Добро су знали какво је стање вере у народу па су кренули од најједноставнијих поука о светим тајнама и осталом што представља суштину православног живота. Оправданост покретања овакве емисије показала се и у бројним питањима од стране гледалаца. Тада се могло сазнати колико је поражавајуће велико непознавање вере и црквеног живота и које су будуће смернице деловања. Једна од првих баријера-према свештенству- требало је да се пробије. Народ је имао огромне предрасуде о томе ко је и чему служи свештеник. Да обавља одређене требе и обреде, знало се, мимо тога била је празнина или сасвим негативан однос. Требало је вере, снаге и стрпљења да се слика промени и да обичан човек схвати да је свештеник пре свега слуга Олтара Божијег, онај који, благодаћу Божијим обавља свете тајне, а пре свега служи Свету божанску литургију, која је центар свег живота у православљу, да је духовни пастир свога стада, онај који промишља о свим члановима своје парохије, који приноси бескрвну жртву и моли се за душе умрлих и живих чланова своје парохије, који указује на опасност од греха, једном речју присутан је у свим догађајима од суштинске важности у човековом животу.

Ради неговања разноврсности садржаја из студија се кренуло по српским манастирима и црквама, причало се о њиховој историји, улози у очувању српског верско-националног идентитета, причало се о црквеној архитектури и сликарству, емисија је тако постајала вишеслојна.

О свим версим празницима чуле су се речи о светитељима којих се тада молитвено сећамо и прослављамо их, упућивало се у њихова житија. Даване су духовне поуке светих отаца Цркве Христове.

Православној вери прилазило се са свих аспеката, од тога шта је она, како се практикује и како се на делу доказује. Посвећивана је пажња практичној примени о томе шта, кад и како радити при верским обредима, шта је свети храм, са каквом му пажњом прилазити, како се у њему понашати, које су добробити од узимања учешћа у Служби Божијој.

Познато је да у смутним и несигурним именима ловци на људске душе жању највећи принос, те су се свештеници хватали у коштац и са овим опасним друштвеним проблемима, навелико присутним: говорило се о погубности деловања верских секти, о начину како се препознаје њихово, најчешће скривено, деловање и начину борбе против њих. О врзином колу у које се ступа консултовањем врачара, гатара, астролога и других погађача и надрипомагача, о њиховом погубном деловању на људску душу.

Суштинска питања једине праве и истините вере, а која се односе на пут приближавања Богу: живљење саборним, литургијским животом, молитва, пост, исповест, причешћивање, са достојном пажњом су добијала одговоре и образложења. Истицана је потреба живљења на исти начин и мимо зидова цркве, поучавања других самоличним примером, а не презним речима или пуким црквенисањем. Следовало се печима апостола Павла: “Свима сам био све, да бих кога придобио “.

Колико је придобијених најбоље сведочи десетогодишње трајање емисије са несмањеним еланом оца Љубивоја Радовића, протојереја ставрофора, старешине Лазарице и оца Драгог Вешковца, протојереја, и сведоче реке верних које се сливају у Свету Лазарицу на богослужења, који посте, исповедају се и причешћују, сведочи све већи број младих који прилазе, крштавају сена свој захтев и доводе своје родитеље да се у зрелим годинама и сами крсте и венчају црквеним браком.

Указивало се човеку, обремењеном великим искушењима савременог начина живљења, на пут духовног уздизања и усавршавања. Испоставило се да су људи били жељни таквог наука те су спремно кренули на пут на који се указивало са малих екрана-у цркву, у Христово сигурно наручје: “ Не бој се, мало стадо моје, јер ја победих свет…” (Јн. 16.33).

Било је икушења, неугодних питања, страдања од лажне браће, које најтеже пада, али, по мудром превазилажењу свега, са пуном свешћу о томе да се Богу служи и икони Божијој у сваком ближњем, благодат није изостајала:

“ Испоставило се да је наш град, без обзира на све мањкавости, учинио нешто што није учинио ниједан други у Србији а то даје велику снагу да се истраје, без обзира на проблеме и и скушења која смо имали, сведочи отац Љубивоје, -видели смо колико је свети Апостол био у праву када је говорио: “ Спасавајући друге сами себе спасавамо “. На крају само љубав остаје, најпре према Богу, а онда према верницима, и онима који се уопште интересују за духовност, те та покретачка снага даје енергију да можемо и даље да радимо сваку емисију као да је прва, са истим жаром ижељом. Да макар једно семе падне на плодно тле срца наших суграђана, да донесе род-то је највеће задовољство које може да се остеи због оваквог начина мисионарског рада “.

Претходно речено даје за право тврдњи да су ова систематична верска поучавања са Телевизије Плус уствари часови к атихизиса са малог екрана.