Следеће, 1858

Uncategorized / April 25, 2006 /

istorija-8Следеће, 1858, године, монументалност чистих облика куле-звоника над припратом драстично је нарушена назиђивањем торња са сатом, постављеним на јужној, западној и северној страни. Постоји податак да је спрат са сатом назидао инжењер округа крушевачког М.Матијашић. ”’Бела црква” је тада цела прекривена лимом, а над торњем и главном куполом, на четвоространим, односно осмостраним барокним полукалотама, постављене су витке лантерне. Обавештења о обнови налазимо код митрополита Михаила. О овој обнови пишу и М.Ђ.Милићевић и Ф.Каниц, који подвлачи да је звоник над припратом ”унакажен неодговарајућим покровом и доградњом.’ На Каницовом архитектонском снимку западне фасаде из 1860. године и цртежу из исте године види се лунета над западним улазом, а нема моравске пластике на архиволти надвратника главног портала, што одговара цртежу из 1844 године и указује на, вероватно, изворно решење овог дела западне фасаде цркве.

Са нита сачуваних Тителбахових гравира ведута Крушевца ”са моравске стране”, насталих од 1863 до 1883 године, може се з акључити да је седамдесетих или осамдесетих година XИX века био уклоњен спрат са сатом подигнут 1858. године, и замењен куполом са округлим тамбуром и прозорима, истоветном главној куполи цркве.

Последњу обнову у XIX веку Латарица је доживела 1884/1885 године, уочи велике прославе петстогодишњице Боја на Косову (1889), о чему сведочи Тителбахов цртеж цркве из 1885. и неколико фотографија насталих пре 1902 године, које га у целини понављају. Западна купола је уклопљена и уместо ње поново је постављен торањ са сатом, веома налик оном из 1858. године. Фасаде Лазарице у односу на 1858 нису претрпеле значајније промене, оставши и даље под кречним премазом све до 1902 године.

Почетком XX века, спољашњост Лазарице одаје вишеструке доградње и обнове, извршене током прошлог столећа. Настојања да се цркви врати првобитан изглед потичу из 1887 године. Тада је, по налогу Министарства просвете и црквених послова, у Кручевцу боравила комисија састављена од тројице стручњака ” М.Валтровића, А.Бугарског, Д.Живановића ” која подноси предлог о начину обнове. Иста комисија је 1889 године, по жељи краљице Наталије, израдила план рестаурације. Крајем 1901. године, поново је било покренуто питање рестаурације према комисијском плану из 1889 године. Током 1902 године са цркве је обијен нов малтерни премаз, а почетком 1903 године стручна комисија (П.Поповић, Д.Живановић, Ј.Илкић) подноси извештај по коме би се рестаурација вршила. На велико заузимање тадашњег министра грађевина Владе Тодоровића, Министарство просвете је одобрило рестаурацију и за надзорног стручњака одредио архитекту Министарства грађевина Перу Ј. Поповића. Под његовим руководством рестаурација Лазарице започета је септембра 1904 године.

На грађевини какву Поповић затиче доминира спрат са сатом подигнут изнад куле-звоника над припратом, са барокним кровним завршетком који има и главна купола. На бочним отворима припрате била су врата, а изнад западног улаза плитка ниша – лунета. У унутрашњости цркве Поповић је затекао дрвене степенице које су повезивале припрату са кулом-звоником, као и остатке живописа из 1843 године.

Према документацији Пере Поповића, његовим објављеним радовима и на основу данашњег изгледа цркве, могуће је утврдити етапе рада и врсту учињених захвата. До краја 1904. године уклоњени су накнадни назици, спрат са сатом, попречни крак изнад кровног венца припрате и барокни кровни анекси. У 1905. години завршена је обнова елемената горње конструкције. На основу показатеља на самој грађевини и повратне аналогије са звоником цркве у Брусу, рестаурисан је завршетак куле-звоника над припратом, односно ”западно кубе ‘. Предпостављајући да су двојни отвори постојали на све четири стране куле-звоника, Поповић је и на источној страни конструисао бифору, мада је ту морао затећи првобитан једноделни отвор. Главна купола, којој је задржана постојећа основа тамбура, потпуно је обновљена према куполи цркве манастира Раванице. Камени венци урађени су ”по примеру венаца у манартиру Наупари ‘, док је, истовремено, обрађен калкан изнад олтарске апсиде.

До краја 1906 и делимично у 1907 години, окончани су послови ва осталим фасадним површинама и у унутрашњости цркве. Замењени су сви оштећени делови камене пластике, потпуно рестаурисана два прозора и више архиволти на северној фасади. Шах-поља су исликана на свим шидним платнима испод слепих аркада, а у материјалу обновљена на деловима западне фасаде. Рестаурисан је западни портал, са кога је без довољно оправдања уклоњена лунета. У потпуности су обновљени северни и јужни отвор припрате, по узору на Лазареву припрату у Хиландару. За обраду парапета послужили су модели хиландарских парапетних плоча, уз извесна одступања у распореду и обради биљних и геометријских мотива.

У унутрашљости цркве Поповић је одстранио фреске из 1843 године и обио малтер са намером да открије стари живопис. О томе бележи ”…При обивању малтера нисам могао наићи на стари живопис, јер је приликом обнове њене стари леп са живописом обивен до зида!” Остатке фресака из XVIII века пронашао је у отворима припрате и западног улаза и такође их уклонио.

– ( врх стране ) –

Из Поповићевих података може се закључити да је рестаурација цркве била завршена 1907 године, јер су обављени послови тада званично комисијски примљени и повољно оцењени. Укупна вредност радова у периоду 1904-1907. износила је 35.692 динара, обезбеђених из капитала цркве Лазарице. Међутим Попобић је сматрао да треба обликовати просторну целину цркве, па је током 1908. године уклонио дрвено степениште из припрате, звона из куле над припратом, а на 20м од западне фасаде саградио посебну звонару са сатом. Завршни чин рестаурације обележен је знатно касније подизањем монументалне ограде јужно од цркве. Према записнику са седнице Савета црквене општине крушевачке, од 18. маја 1933. године, одобрена је сума од 74.226,45 динара за подизање ограде, после закључка да ”остварење’овог плана нашег уваженог арх. Г. Пере Поповића, ни у ком случају не треба пропустити”. На основу записника са седнице Привременог Поверенства крушевачке црквене општине, од 9. јуна 1938, ради довршења монументалне ограде ”која је већ на завршетку ‘, изузета је из капитала цркве Лазарице код Државне хипотекарне банке сума од 40.305 динара.

Поповићев рад на рестаурацији Лазарице, и поред неких пропуста, свакако заслужије повољну оцену. При томе се мора узети у обзир да је то био пионирски рад ове врсте у Србији, са далекосежним значајем за укупан развој конзерваторско-рестаураторске службе, и да је изведен стручно, савесно и темељно. Такође, морамо се сложити да је овом рестаурацијом Лазарици у највећој мери враћен првобитан изглед. По озбољности приступа послу, избору метода и коначној реализацији, Поповићев рад може бити подстицајан и за многе савремене рестаураторске подухвате.

– ( врх стране ) –

За време систематских археолошких истраживања Крушевца, од 28. августа до 4. септембра 1967, под руководством Бранислава Вуловића обављени су неопходни конзерваторски захвати на архитектури Лазарице. Тада је делимично замењен кровни покривач, наместо дотрајалих опека постављене су нове и поправљен је плочник око цркве, извршено је фуговање у висини кровних венаца, архиволти и кубичних постоља са местимизном прерадом зупчастих венаца. Том приликом су уклоњена и сва сликана шах-поља. Оправданост овог поступка долази у сумњу, јер је П.Поповић обновио шах-поља према траговима на које је наишао. Ради успостављања целине лазаревог града, уклоњена је и монументална ограда и измештена на крушевачко гробље. Као траг њеног постојања и завршног чина Поповићеве рестаурације сачувана је улазна капија.

Лазарица какву данас видимо углавном је задржала изглед који јој је дао Пера Поповић. Тек после његове рестаурације, многобројним истраживачима је било омогућено изучавање изузетних вредности архитектуре и камене пластике Лазареве придворнице. Читава плејада врсних научника, почев од Габријела Мијеа и Милоја Васића, није могла заобићи Лазарицу у оквиру проучавања споменика моравске стилске групе и позне византијске архитектуре. Данас, пркосећи времену, Лазарица поносно стоји као најлепши драгуљ Крушевачког града, обављајући богослужење као градска парохијална црква у саставу нишке епархије.